Kamen

Probudio sam se u zagušljivom smrdljivom šatoru vapeći za vazduhom. Otvorio sam na brzinu ulaz i pohlepno disao hladan jutarnji vazduh. Izvukao sam se iz našeg sparnog klaustrofobičnog šatora i još klaustofobičnije vreće za spavanje i stao na hladnu travu tik pored Kapetanovog jezera. Na nebu nije bilo ni oblačka. "Biće to dobar dan za penjanje", pomislih. Konj na horizontu, u pravcu Velje Dubokog na samoj kamenoj ivici koja opasuje jezero, imao je istu pozu kao prethodna dva dana. Ocrtavao se na obzorju, kao oličenje spokoja. S vremena na vreme bi samo prodrmao repom. "Ako neko shvata smisao zivota to je ovaj konj", rekoh Zokiju koji se rascupan pomolio iz satora. Na kraju, kad smo poceli da pravimo dorucak izlaze i Marko i Sneza. Marko se odusevljava izgledom "kulencica" koji je poneo i stavlja ga u pantalone. Sta bi bilo kad bi bilo... Nasa doktorka Sneza nije ocekivala da neko ujutro skace po kamenju sa kulenom u kratkim pantalonama kad smo joj predložili da krene sa nama Kanjonom Mrtvice do Kapetanovog jezera i Moračkih planina...Prevrće očima smejući se, pošto se svakakvih gadosti naslušala proteklih dana, i slaže sir i šunku na hleb. U tom trenutku pažnju mi skreće drugi konj, znatno bliže, vezan tridesetak metara od nas koji počinje da trese glavom. Vran kao sam djavo, presijava se na suncu, sa gigantskom erekcijom koja je pulsirala sa svakim otkucajem srca. "Snezana, zatvori oci", zabrinuto rekoh okrecuci je prema grešnom kopitaru. "Ala..." izusti nakon što je otvorila oči, umalo ispustivši sendvič. Radnosni zbog ovog otkrića, počeli smo i da je zezamo da se eto i ona u dubini duše pali na životinje. Krenuli smo do Petra, lokalnog ribočuvara koji je prodavao nešto robe, po savete i keks, i krenuli na Manito jezero, usput pokupivši legendu o začaranom konju koji živi na dnu jezera. Zamišljeni konj na horizontu nije obratio pažnju kad smo prolazili pored njega. I dalje je spokojno gledao u daljinu...

Bili smo gladni. Kum Mišo me verovatno mrzeo jer sam pred odlazak u kanjon reke Komarnice za nas trojicu spakovao hranu koja se sastojala od okrajka hleba i jedne paštete. Ja sam bio mamuran, pa me nisu pogađale njegove jadikovke, jer su ih zaglušili čekići koji su mi odzvanjali u glavi. Zoki i ja smo se odvalili u Dvorištu, kafiću na Žabljaku. Priprema je bila domaća loza u koju sam ja greškom sipao sok od limuna u prahu kad smo se povlačili pod naletom kiše u Valovitom dolu. Nismo je bacili, već smo je popili od muke, onako slatku, sa mirisom limuna. Dok smo popravljali taj greh Prvijencom na borovim klupama Dvorišta, Mišo, trezvenjak, najveći entuzijasta kad je pešačenje u pitanju, nagovorio nas je da ujutro rano krenemo sa planinarima Pobede koji su krenuli na Škrčka jezera, a deo puta, jako blizu izvora reke Komarnice, su išli autobusom. (Dalje)

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.co.yu i možete početi sa blogovanjem.