Kamen

Crnogorka, Srbi i kilo sira. Nevidio...

Bili smo gladni. Kum Mišo me verovatno mrzeo jer sam pred odlazak u kanjon reke Komarnice za nas trojicu spakovao hranu koja se sastojala od okrajka hleba i jedne paštete. Ja sam bio mamuran, pa me nisu pogađale njegove jadikovke, jer su ih zaglušili čekići koji su mi odzvanjali u glavi. Zoki i ja smo se odvalili u Dvorištu, kafiću na Žabljaku. Priprema je bila domaća loza u koju sam ja greškom sipao sok od limuna u prahu kad smo se povlačili pod naletom kiše u Valovitom dolu. Nismo je bacili, već smo je popili od muke, onako slatku, sa mirisom limuna. Dok smo popravljali taj greh Prvijencom na borovim klupama Dvorišta, Mišo, trezvenjak, najveći entuzijasta kad je pešačenje u pitanju, nagovorio nas je da ujutro rano krenemo sa planinarima Pobede koji su krenuli na Škrčka jezera, a deo puta, jako blizu izvora reke Komarnice, su išli autobusom.

Nemilosrdni Mišo budi nas u pola sedam, nakon par sati sna. Još uvek pijan, hvatam se prvo za kabanicu, jer smo tog leta na Durmitoru skoro svaki dan plivali u vodi. Na brzinu se pakujemo i trčimo na bus. Nakon pola sata klackanja, planinari odlaze u razvučenoj koloni uzbrdo.

Mi stojimo na obodu makadamskog puta, u kabanicama, i gledamo u maglu koja se, uz sitnu kišicu, formira na ulazu u Klještinu, gde mala Komarnica, gotovo potočić, počinje da dubi kanjon. „Ja, vam preporučujem da ne idete dole. Staza nije markirana, pada magla, kiša je, klizavo je sve…“, pokušao je da nas urazumi Banjo, lokalni vodič koji je otišao sa planinarima na uspon.

Mišo je odlučno krenuo nizbrdo. Zoki i ja smo se pogledali u stilu „ko jebe maglu, nećemo sad sa njim da se prepiremo“ i kao ovce krenuli za njim. I naleteli na iste…

U dolu je bio neki aktivni katun, i gomila ovaca je krenula ka nama, da li su htele neku so (dešavalo nam se to sa kravama prethodnih nekoliko kampovanja na Škrki) ili smo im ličili na neku rodbinu, uglavnom, mali Albanci koji su ih čuvali su bezuspešno pokušali da ih odvoje od nas.

Svako stado ima fleku različite boje na krznu, i sve su se izmešale. Posebno vole Mišu, njuškaju ga. Mi ga zajebavamo da je testosteron u pitanju, te da niko od nas nikad nije takav kompliment dobio.

„Mišo, ove durmitorske ovce su baš lepe, malecke, imaju čisto krzno i male roščiće, znaš onaj vic kad čoban spava raskopčanog šlica, a dođe ovca i krene da mu sisa petla, on se probudi i drekne: Ovco, sta to radiš!?Ovco?! Ovčice…jagnje moje…“, zajebavamo ga dok mu ovce žvaću odeću. On se poluzabrinuto kezi, dok mi i dalje iz mamurnog mozga izvlačimo najidiotskije viceve o sodomiji. Suljamo se sa ovcama ka Klještini i tu moramo sa klincima da se dernjamo i teramo ovce od sebe. Oni halaču, gađaju ih kamenjem i one konačno odlaze, čeznutljivo gledajući Mišu.

Mi ulazimo u tesnac i spuštamo se sa kamena na kamen. Polako se pojavljuje i drveće. Unaokolo, sporadično je prevrnuto veliko kamenje. Neko nam je rekao da medvedi izvaljuju kamenje u potrazi za mravljim lutkama. Nešto mi blesavo deluje da medved može da se najede od mrava, ali teško da bi neka lisica mogla da pomeri kamenčine od pedesetak kila.

„Ma sigurno je travojed-mravojed“, smejemo se, jer su nam u Crnoj Gori do sad uvek govorili da medved i nije toliko opasna zverka jer je to uglavnom „travojed“. Magla se diže, skidamo dosadne kabanice ispod kojih smo se oznojili jednako kao da smo i pokisli. Odjednom se vreme razbistrilo kao da je neko obrisao prozore, sunce se pomalja, postaje vruće, a mi izbijamo na dolinu epske lepote. Sa obe strane litice, koje se uzdižu u modro plavo nebo, svetlozelena trava prošarana zlatnim, crvenim i kao mastilo plavim cvećem. Na kraju livade uokvirene kamenom i bukvom stoji stara napuštena brvnara. Pravimo pauzu, a Zoki i ja požudno pijemo vodu, dok Mišo pretura po mom rancu. Moje razmišljanje kako sam upravo otkrio smisao života, usplahireno prekida Mišo.Zločin je otkriven!

„Ti si samo ovo poneo za jelo?! Pa ti, pa ti…ala, sunce ti…“, zabrinuto je preturao paštetu po rukama. Ubeđujemo ga da nije smak sveta, da je na dnu kanjona selo Petnica u kom sigurno ima nešto za klopu. On, previše dobar da bi nas psovao, nastavlja da mrmlja sebi u bradu.

Nastavljamo dalje i uvek biramo put blizu rečice/potoka, koji nam je sa leve strane. Nailazimo na prelepe kaskade. Od napora, i alkohol je ispario iz nas, i Zokiju više nije muka niti ja osećam damare u glavi. Umivamo se ledenom vodom, zezamo se i uživamo u danu koji ću pamtiti do kraja života. Nemamo pojma gde idemo, koliko ima do civilizacije, kao ni kako ćemo se vratiti na Žabljak.  Prošli smo desetak kilometara nizbrdo, i spustili se sigurno koju stotinu metara niže. Nije ni bitno. Mišo nas uveseljava molbom da mu na jednoj pauzi pogledamo dupe jer ga je nešto opako ujelo. Pola sata kasnije, nailazimo na kravu, a on, gladan dolazi na brilijantnu ideju da je pomuzemo! „Alo Mišo, vidi rogove! Možda je ipak bolje da odemo kod gazde pa da kupimo sira?“ pitam dok se Zoki smeje ko lud na brašno. On je tek počeo da upoznaje Mišu. On, oniži, ali sa jakim nogama, u plavom sportskom šorcu, beloj potkošulji koja ocrtava okruglasti stomak, i kosom do pola leđa, kao neki izgladneli sportski hobit, i dalje posmatra kravu.

Odvlačimo ga, i nastavljamo spust. Konačno, nailazimo na više tragova goveda i spuštamo se u veliku dolinu u kojoj je selo Petnica, selo u kom se rodio Radovan Karadžić. Tu informaciju smo dobili usput, neko od planinara nam je to pomenuo. Na samom početku je razvaljena kamena kuća, u žbunju (verovatno njegova jer su meštani kasnije pokazali u tom smeru kad smo ih za to pitali) a onda, malo dalje se u nizu pojavljuju ostale kuće. Neke od njih su nove, tu je i struja, put, unaokolo sređene bašte, tu i tamo po koja krava. U jednom dvorištu zatičemo domaćicu. Razgovaramo sa njom i shvatamo da ona nikad u životu nije bila u Žabljaku koji je nekoliko desetina kilometara udaljen? Nikad, sa svojih pedesetak godina nije bila nigde osim u Šavniku, opštini kojoj Petnica pripada. „Čula sam da je na Žabljaku lijepo, sad mi je sin tamo otišao u vojsku“, kaže ona.

Tražimo da kupimo sir, ona kaže da ima i donosi nam možda kilo sira. Pitamo koliko je, onda odgovara tri marke. Nema kusur za novčanicu od 20 maraka. Pitamo da promenimo negde, ona kaže da niko tu nema para!? Selo od 50 tak kuća niko para nema? „Ima tu u komšiluku jedan policajac, on ima primanja, ali sad nije tu“ odgovara ona i daje nam sir džabe. Mi zbunjeni nećemo da prihvatimo a ona, insistira. Mišo i Zoki nešto šapuću i kažu  da prihvataju. Pozdravljamo se, a Zoki mi kaže da ćemo se odužiti njenom sinu, kad se vratimo na Žabljak. Malo dalje, uz put, sedamo na travu i jedemo. Delimo ono malo hleba sa paštetom i jedemo ogromne kriške sira. Pijemo Komarnicu. Glad od pet-šest sati čini da nam izgleda da nikada nešto ukusnije nismo jeli.

Lenjo nastavljamo ka glavnom cilju našeg puta, kanjonu Nevidio. O njemu smo slušali priče, kako je to najneverovatniji kanjon, sa liticama toliko tesnim da se sunce sa dna kanjona nikad ne vidi, da se može preskočiti sa jedne na drugu stranu…

I zaista na kraju sela, odmah posle nekog malog privatnog ribnjaka, Komarnica ponovo gradi kanjon, ovaj put jako stešnjenih, okomitih litica. Spuštamo se dole, i temperatura u njegovom podnožju momentalno opada. Sunce stvarno dopire dole, ali ipak je moguće videti nebo. Naravno, kasnije kanjon postaje daleko dublji, oko 400-500 metara, i jednako tesan pa ko zna, možda su pripovedači i bili u pravu. Nerado izlazimo iz kanjona jer su nam rekli da oko 16 h, na nekoj krivni, pet-šest kilometara od Petnice, staje autobus koji ide iz Šavnika za Žabljak. U žurbi odlazimo na početak kanjona, slikamo se, smejemo se jer smo shvatili da kanjon i nije tako nepristupačan pošto je na samom početku neko izgradio most, tako da je moguće iz pravca Šavnika bukvalno kolima preći kanjon. A mi tabanali skoro ceo dan. Malo nam je i krivo jer „most nakaza“ stoji kanjonu „ko piletu sisa“. Ni nalik starom kamenom mostu u kanjonu Mrtvice koji je podigao knjaz Danilo II.

Žurimo na bus, izlazimo iz Petnice, i nakon nekog vremena nailazimo na raskrsnicu. Mišo odlučno kreće da vodi grupu i odlučuje da idemo uzbrdo, valjda mu se učinilo da put vodi na sever, prema Žabljaku. Uzalud ga molimo da nastavimo pravo ka Šavniku. Ali pošto ni mi nismo sigurni slušamo ga. I idemo skoro pet kilometara usponom putem kroz koji sporadično raste trava. Mišo objašnjava da je to zato što autobus „objaši“ pukotine u kojima je trava. „Ali Mišo, care, pa što ova kravlja balega na obodu nije ugažena?“pitam ga, ali on, nalazi neko objašnjenje. Na kraju nam policajci na koje smo nabasali kažu da smo pogrešili i da moramo nazad, ali da verovatno nećemo stići na bus, jer od tačke na koju moramo da se vratimo ima još jedno šest kilometara. Oni, naravno, imaju neka posla, pa ne mogu da nas odbace.

Munje i gromovi! Propustićemo jedini jebeni autobus i ostati ovde! Trk nizbrdo, umorne noge jedva da slušaju, tabani bride, vrućina nas pregrejava. Izbijamo na raskrsnicu ponovo i kao čudom, nailazi neki crni Citroen XM čiji vozač sam staje kad nas je video zadihane usred nedođije.

„Dokle momci, što žurite toliko?“ pita suv crn čovek od nekih 40 godina. „Autobus…od Šavnika…za Žabljak, na krivini…“, objašnjavamo sedajući u klimatizovan automobil. On klima glavom i počinje da vozi, a udobni Citroen se uspavljujuće ljulja u krivinama. Neobavezna priča od desetak minuta i stižemo na famoznu krivinu. Nekoliko ljudi već čeka.

Bus stiže i mi ulazimo unutra. Sedište kao da me zove da utonem u njega i zaspem. Pre dremanja, okrećem se prema Miši i Zokiju i vidim blesavo srećna lica. Osmesi od uveta do uveta. Uprkos magli, kiši, nemarkiranim putevima, VIDELI SMO NEVIDIO!

Epilog: Vratili se u Žabljak u stanju boljem nego što smo otišli. Puni utisaka i želje da još jednom vidimo čarobnu dolinu sa livadom i napuštenom brvnarom, kao i da jednom prođemo ceo kanjon Nevidio. Želja još uvek neostvarena, tako da nam život i dalje ima smisla. Pronašli sina dobre žene koja nam je spasila život i međuljudske odnose nahranivši nas. Odužili mu se paketom keksa, sokova i grožđa. Te sezone smo prisustvovali i spasavanju divojarca koji je propao na ivicu litice. Nažalost, jarac je izabrao skok u ambis umesto uspavljujuće strelice i mreže.